Politika u kulturi, ne-kultura u politici

Sažetak

Još kaskamo za vremenom koje, ma kakvo da bilo, bar nije toliko patilo od nesistema u kulturi i od neimanja razloga za ponos stvaralaštvom i rezultatima u književnosti, slikarstvu, kiparstvu, muzici… Bagatelizacija ove društvene sfere, primitivno se «opravdala» i na prizeman način, «alibijem» u vidu tvrdnje «Nema narod šta jesti, kakva još kultura?!» Takvo stanje ćemo imati sve dotle dok kulturne «šnitove» – dakle: politiku, njene tokove, sadržaj i novac – određuju oni koji su nestručni, površni, mediokriteti. Takvo stanje će biti sve dotle dok se to ne počne glasno govoriti, i na način – recimo nekog ozbiljnije pripremljenog foruma i stručnog razgovora kvalifikovanih i kompetentnih učesnika. Tuzlanski kanton možda nije najdrastičniji primjer takvog n e – s t a n j a, ali je poučno iskustvo nepostojanja sistema, plana, programa, koncepcije… Sve se, uglavnom, svodi na improvizaciju i na trud entuzijasta, zaljubljenika i «fanatika», za koje nije sigurno da će dugo izdržati u žilavoj borbi sa paraderima, račundžijama, stranačkim aparatčicima i podobnicima…